Институт за медијска истраживања у Београду под вођством Милене Стошић спровео је у последње три године неколико пионирских студија о поверењу грађана у медије. Истраживачица чији је рад цитиран у извештајима Европске комисије и Reuters Института говори отворено о дубоким структурним проблемима медијских система у земљама у транзицији.
Vesta: Ваша последња студија показује да само 24% грађана Србије верује медијима. То је пад са 38% у 2019. Шта је довело до тог урушавања?
Милена Стошић: Пад је кумулативан — не резултира из једног догађаја или скандала. Реч је о систематском слабљењу три стуба на kojima почива поверење: транспарентности власништва, уређивачке независности и квалитета провере чињеница. Грађани нису неинформисани — они веома добро осећају када медиј служи интересу власника, а не јавности. Тај осећај накупљан годинама претвара се у дубоко неповерење.
Vesta: Да ли постоји разлика у нивоу поверења према врстама медија?
Милена Стошић: Значајна. Радио и регионална штампа и даље уживају релативно виши кредибилитет него националне телевизије или онлајн портали. Занимљиво је да је поверење у локалне медије — без обзира на формат — стабилније него у централне медије. Грађани верују гласу заједнице коју познају. Националним телевизијама верује само 19% испитаника, у поређењу са 47% деценију раније.
"Транспарентност није козметика — она је структурни предуслов одрживости медијског система. Без ње, сваки покушај обнове поверења остаје козметика."
— Милена Стошић, директорка Института за медијска истраживања
Vesta: Какву улогу играју регулаторна тела — у Србији конкретно РЕМ — у обнови поверења?
Милена Стошић: Регулатор мора бити независан, предвидљив и строг. Тренутно, ниједна од ових особина не карактерише регулаторну праксу у потпуности. РЕМ делује реактивно — санкционише само kada постоји политичка воља, a не када постоји регулаторна обавеза. То ствара утисак арбитрарности, а произвољни регулатор је гори него никакав регулатор — он легитимизује повреде стандарда без правне последице.
Vesta: Шта би конкретно требало да промени? Законске измене, другачија имена у регулаторним телима, финансирање?
Милена Стошић: Прво — структурна промена начина именовања чланова регулатора: ван политичке контроле, с јасним критеријумима стручности и независности. Друго — обавеза пуне транспарентности власништва медија у јавном регистру, са стварним власницима (beneficial ownership), а не само формалним. Треће — јасан, предвидљив систем санкција са аутоматским активирањем при потврђеним кршењима. Финансирање регулатора мора бити изузето из редовног буџетског процеса — то је стандард у ЕУ.
Образовање новинара и медијска писменост
Vesta: Ваш институт тренутно ради на пројекту медијске писмености за средношколце. Зашто управо та узрасна група?
Милена Стошић: Зато što се критичке навике формирају рано. Ако дванаестогодишњак прими информацију, провери је, критички прочита и разуме контекст — он гради когнитивни оквир за цео живот. Ако то не уради, алгоритми ће формирати тај оквир уместо њега. Имали смо резултате тестирања у 42 школе — 68% ученика не може поуздано разликовати новинску причу од нативне рекламе. То је системски пропуст образовања.
Vesta: А новинарско образовање — да ли факултети прате дигиталну стварност?
Милена Стошић: Споро. Програм новинарства на бројним факултетима у региону и даље почива на моделу из деведесетих: штампа, ТВ, радио. Дигитални форензички алати, анализа метаподатака, верификација геолоцираних снимака, разумевање алгоритамске логике — то су компетенције које би данашњи новинар морао да поседује. Истраживање које смо спровели показало је да само 22% дипломираних новинара из 2023. може самостално верификовати вирусни снимак помоћу реверсног претраживања слика. То је озбиљно.
Vesta: Последње питање — за крај. Постоји ли основан разлог за оптимизам?
Милена Стошић: Да — и није само retorički. Видимо раст мрежа провере чињеница у регионалним медијима. Видимо нова генерација новинара koja природно комбинује теренско извештавање са дата новинарством. Видимо да образовне институције полако мењају програме. И видимо да грађани — иако не верују медијима — траже квалитетну информацију. Потражња постоји. Питање је да ли систем може да је снабде. Ја верујем да може, али треба воља — политичка, институционална и новинарска.
